Pokušavao sam sinoć uporno da dobijem informacije iz zvaničnih izvora o požaru, koji je, kako su radio amateri javili,  krenuo iz Bugarske i prešao u naš pirotski deo Stare planine. Nisam uspeo da nadjem zvanični izvor i zbog toga smo tek jutros snimili izjavu Sretena Savova iz Gradskog štaba.  Nešto kasnije stigla je “zakopčana” informacija iz Policijke uprave, a potom i iz Gradskog štaba. Zvanično. Ono jutros sa Savovom, bila je naša neka novinarska upornost.

   Iskreno, u nezvanične informacije , pogotovo u ovoj drugoj napisano je tako da se ništa ne napiše. Kako kažu ovi tezgaroši – ovde nema vest!

   Nema podataka na kojem prostoru gori, šta sve gori, da li je opožareni deo (stručni izraz) dostupan, koliko ekipa vatrogasaca gasi požar, ljudi iz Šumskog, meštana. Čime se sve  gasi, da li je potrebna dodatna pomoć. Da li su ugroženi ljudi, stoka…

 Ništa.

   Kako sam nešto naučio u ovom poslu, tražio sam naše izvore, ljude na terenu , ljude koji gutaju dim, prašinu, pepeo, ugrožavaju svoje živote. I dobili smo  jedini u Srbiji od medija i  objavili šta gori i gde sve u 11 h, da li se požar širi, u 12 časova itd. itd…

  Kako sam osećao i ovoga puta, kao i često do sada, neki unutrašnji nemir, mučila me savest, novinarska etika, to sam smatrao da moram da budem tamo gde gori. Da na takav način ispunim moralnu obavezu prema tim ljudima i pokažem poštovanje.

     Beledje to je visoravan na granici izmedju Toplodolskog i Dojkinačnkog atara.  Tu se “bije” odlučujuća bitka. Da se požar ne proširi, zahvati četinare, sidje niže do sela, popne se u visine ka Midžoru.

    Nikola i ja, krenuli smo oko pola četiri.  Na benzinskoj pumpi na izlazu iz grada dvoumili smo se Topli Do ili Dojkinci.  Kenuli smo ka Temskoj i u poslednjem trenutku okrenuli ka Gornjem Visoku.

Dojkinci!

   Kako Nikola “zna napamet” Staru planinu , do sada je vikendom prošao na stotine kilometara i ima na hiljade fotografija, bio je u dilemi kako ćemo od sela do staroplaninskih visova.  Kako ćemo “osvojiti” Beledje.

  Kada smo stigli u Dojkince, shvatili smo da treba pešačiti 12 kilometara stazama gde samo mogu  terenska vozila , možda Lade.  Hvatao je sumrak, saznali smo da su visovi iznd Dojkinaca odbranjeni . Da se “heroji” vraćaju u selo i da ih ujutru rano očekuje bitka za Beledje.

 U prodavnici nekoliko umornih starina. Nije im bilo mnogo do priče.

 Čuo sam Bracu Zlatkov, tamo u Planinarskom domu čekaće sve “borce sa stihijom”!

Našao sam domara koji baš i nije bio govorljiv. Ipak uz pomoć mape, razumeli smo se !

     Braca Zlatkov bio je nasred sela sa našim kolegama, dopisničke redakcije N1 i Južne vesti u Nišu.  Nisu uspeli do Beledje. Neće golf !

   Dok sam razgovarao sa Bracom stigao je čovek sa planine. Umoran seo je ispred prodvnice. Uspeo sam. Znam da ljudi ovde nisu govorljivi. Ovaj je “odnekud”!

    Iz Dojkinaca je  velika muka poslati foto, a  još i video. Braca je obećao da ću dok stignem da imam obećani materijal. Ispunio je obećanje !

 

    Pre nego da krenemo u planinu, najavio sam Miljanu Stojanoviću da ćemo se , možda, videti u Toplom Dolu.  Pozivi su bili uzaludni. Javio se, kada smo bili na četvrtom kilometru. Imao sam sreće.

   Stigao je sa Beledje . Teško je govorio, ceo dan, vetar, sunce, vatra, pepeo, prašina. Veza nam se prekidala. Ipak, u 19.09, ponovo, jedini u Srbiji imamo “audio” iz Toplog Dola. Na kraju još jednog  dana u nervnopravnoj borbi s vagtrenom stihijom.

Nisam  napisao, u Dojkincima  hladno. Tu je dva, tri stepena. A  kako li je na planini? Kako pobediti tu hladnoću  i umiriti pomahnitalu vatru. Život od kontrasti. Večito!

Čeka  ih nemirna noć. Dojkinčani će ponovo mirno spavati. Vatra je “uhvaćena”, omedjena , ljudi će motriti.

  A Toplodolci će večeras nahraniti sve one hrabre koji drugi dan “ratuju” da dobiju bitku koja se retko ne dobija. Beledje očigledno postaje simbol ovih dana. Visoravan  na kojoj treba zaustaviti “neman” i sačuvati selo, šume, livade, stoku…

   Ova dva dana gori Stara planina. Dar od Boga. Porodila ih je, odgajila, hranila generacije, a sada, kada se mladež razbežala, čuva drhtaje starina dajući im  snagu života i veru u sutra…

    Kada smo se vraćali, tamo negde ispred Rsovaca sreli smo tri ona specijalna vozila sa onim svetlima . U njima ljudine krenule u pomoć!

 Ne može Stara bez ljudi , kao što oni nikada neće živeti bez njenih”sokova”.

 Dok sam pisao ovaj tekst  stigla mi je video poruka. Postaviću je , šta bude. Znam je kao divno dete. Ima čaroban glas. Naša Snežana Spasić. Sneška, nisam mogao da se oduprem , a da tvojom pesmom ne pokažem i  ovako koliko je volimo !

 Upravo plače, kao ti i ona u tvojoj čarobnoj pesmi

Tagovi: , , ,







Vest preuzeta sa portala „Plus Online“