Prerada povrća i voća na području opštine Dimitrovgrad je do pre nekoliko godina bila uglavnom ograničena samo na kućne uslove, u porodicama onih, koji su kao i danas, nastojali da time za sopstvene potrebe obezbede tzv. domaće proizvode za zimu i da uštede na troškovima za hranu. I tako je bilo do 2015. godine kada je poljoprivredno gazdinstvo Todora Antova i Slavice Vasov registrovalo prvi objekat za preradu voća i povrća i pokrenulo proizvodnu delatnost koja tek treba da dobije svoju pravu ulogu u održivom korišćenju lokalnih prirodnih resursa i razvoju sredine.

This image has an empty alt attribute; its file name is 621-1-1024x683.jpg

Objekat površine oko sto kvadratnih metara nalazi se u selu Smilovci, na uređenoj parceli sa negovanim travnjakom okruženim zimzelenim rastinjem. Objekat, prostor oko njega, ali i njegova funkcija predstavljaju redak primer i kontrast uobičajenoj sumornoj slici planinskih sela ovog kraja.

Ova investicija je bila povod da Antovu odlukom Skupštine opštine bude dodeljena opštinska nagrada za postignute rezultate u oblasti poljoprivrede. Međutim, mali broj građana zna da je plaketu i nagradu u vidu zlatnika, kako je rekao za FAR, vratio 2018. godine predsedniku opštine, koji mu je to priznanje i uručio 21. septembra prethodne godine.

O tome šta je bio motiv da se pored uspešno vođene pekare “Ogi”, upuste u posao koji do tada nije u dovoljnoj meri bio prepoznat kao potencijal, kako prerađuju, kome prodaju i kakve su mogućnosti za ostale članove zajednice, reporter FAR-a razgovarao je sa Slavicom Vasov i Todorom Antovim na njihovom poljoprivrednom gazdinstvu u selu Smilovci.

Šta vas je navelo da napravite ovaj objekat i započnete preradu voća i povrća?

Slavica Vasov: Pre svega neiscrpan izvor sirovina u okruženju, ali i lični razlozi i želja da pomognemo drugima. Pre nekoliko godina sam zbog zdravstvenih problema krenula sa sakupljanjem šipka, drena i počela da brinem više o ishrani. Onda su naši prijatelji probali te proizvode i tako je postepeno krenulo. Sok od bobica zove je dobar primer kada govorimo o uticaju na zdravlje, a o tome svedoče i preporuke čuvenog pulmologa Branimira Nestorovića koji je ukazao na blagodeti ovog samoniklog ploda. Unuk jedne naše prijateljice je koristio sok od zove, koji je pomogao detetu da popravi zdravstveno stanje i sada i drugi roditelji čija deca idu sa njenim unukom u isti vrtić, naručuju taj sirup. Oni su ubeđeni da sok od bobica zove pomaže jačanju imuniteta dece.

Todor Antov: Naša primarna ideja nije bila da sa ovim poslom napravimo veliki profit. U pitanju je humani poriv da blagodeti koje imamo u ovoj nezagađenoj, čistoj sredini podelimo sa onima koji su npr. u Beogradu, da ne koristimo konzervanse i da uradimo na način kako su radile naše bake.

Koliko ste uložili u proizvodnju?

Todor Antov: Do sada smo uložili oko 50 hiljada eura, uključujući kupovinu zemljišta, izradu građevinskog projekta, izgradnju objekta, priključak na struju i vodu i nabavku opreme. Za izgradnju i opremanje ovog objekta uzeli smo kredit i tek ove godine isplaćujemo obaveze koje smo imali prema banci. Ukupna površina objekta je 95 kvadratnih metara, a ceo plac je preko 30 ari. Koristili smo i podsticaje opštine, u iznosu od oko 600.000 dinara, za izgradnju objekta i instalaciju hladnjače.

This image has an empty alt attribute; its file name is 622-1-1024x683.jpg

Šta proizvodite na vašem gazdinstvu?

Slavica Vasov: Osnovni proizvodi su sokovi, sirupi, marmelade, ali imamo i tzv. slani program koji trenutno čini samo ajvar – ljuti i neljuti. Svake godine imamo neku manju probnu preradu. Ove godine smo pravili manju količinu proizvoda od feferona i krastavca, kao i slatko od dunje.

Šta čini proizvodnu liniju?

Slavica Vasov: Proizvodnu liniju čine peći sa šerpama, suvi pasterizatori, pasirke, a objekat ima i svoj magacinski prostor, kao i hladnjaču.

This image has an empty alt attribute; its file name is 623-1-1024x683.jpg

Imamo 4 šerpe od 100 litara sa mešačima koji koriste drvenu varjaču, a kao energija se koristi drvo i one služe za ukuvavanje. Sve što se prerađuje na gazdinstvu ukuvava se u njima (ajvar, sokovi, med), s tim što se koriste različiti mešači.

This image has an empty alt attribute; its file name is 624-1-1024x683.jpg

Suvi pasterizator je naš izum. U njemu staje oko 400 tegli koje odjednom mogu da se izlože procesu pasterizacije. Magacin gotovih proizvoda je malih dimenzija, ali ima stabilan temperaturni režim. Hladnjača je kapaciteta 13 kubnih metara i instalirana je uz finansijsku podršku opštine. Imamo i tzv. tradicionalni pasterizator koji je kao ostava, ali dugo održava temperaturu proizvoda koje u njega ubacujemo. Ovom ostavom imitiramo uslove i metode koje su koristile naše bake, uvijanjem proizvoda nakon ukuvavanja kako bi se što duže održala visoka temperatura. Uveče ostavljamo teglice sa temperaturom od oko 70° C, a ujutru opadne samo do 50 stepeni u teglicama, što je jako dobar način da se izbegne upotreba konzervansa.

Todor Antov: O tome koliko je ovaj tradicionalni pasterizator uspešan svedoči i činjenica da prošle godine od 3.000 proizvedenih tegli i flaša nismo imali ni jednu pokvarenu teglicu. Ove godine smo od 5.000 jedinica samo na jednoj teglici džema od drenjina primetili kvar. Pasirke su takođe značajan deo proizvodne linije. One su kapaciteta od oko jedne tone na sat, a tu je i mlin za voće koji bi mogli da iskoristimo za proizvodnju kašica za decu. To su ključni elementi proizvodne linije.

Koliko ste voća i povrća preradili tokom ove sezone?

Todor Antov: Naša osnovna sirovina je paprika. Otkupili smo oko 3 tone ove godine, šljive oko 400 kilograma, a koristili smo je za proizvodnju marmelade. Iz Babušnice smo nabavili 300 kilograma crne ribizle koja je sastojak naših sokova. Preradili smo i 400 kilograma kupine od jednog gazdinstva iz okoline Niša, kao i višnju. Dren je sirovina koja je u potpunosti sa teritorije naše opštine, odnosno sa Stare planine. Preradili smo 250 kilograma, kao i bobice zove. Papriku kupujemo od proizvođača iz Malog Jovanovca koji ima 8 plastenika i sa kojim planiramo dalju saradnju.

Za kojim plodovima imate posebnu potrebu?

Najveće potrebe imamo za paprikom i bobicama zove, ali treba nam i više kupine, drena, šipka i crne ribizle. Kada bi neko imao zasad zove koji bi se navodnjavao, to bi bila dobra biznis ideja. Proizvodnja paprike je upravo jedna od mogućih delatnosti za one koji imaju potrebu ili želju da pokrenu proizvodnju. Kada bi se našao neko ko bi bio spreman da proizvede 6 tona paprike, mogli bi da već na početku sezone dogovorimo cenu. Ove godine papriku smo plaćali od 80 do 90 dinara, u zavisnosti od kvaliteta.

Postoji li interes kod lokalnog stanovništa da za vas bere šipak i bobice zove?

Todor Antov: Šipka ima u izobilju u prirodnim uslovima, ali malo je ljudi koji se odluče da beru. Ove godine je za naše potrebe bralo nekoliko ljudi iz samog sela, od kojih smo otkupili oko 200 kilograma, a mogli bi i više ako razvijemo tržište. Imamo uslove da proizvodimo i bazu od šipka.

Smatrate li da ima uslova da na bazi vaših potreba za sirovinom neko u Dimitrovgradu ili okolini započne isplativu proizvodnju i šta bi trebalo da se uradi kako bi se oni podstakli?

Slavica Vasov: Smatram da plantažna proizvodnja drena i zove, kao i plastenička proizvodnja povrća, pre svega paprike, može biti isplativa. Jedan srednji plastenik košta 400 eura, ali neophodna je i odgovarajuća savetodavna podrška za one koji su početnici u ovom poslu.

Todor Antov: Jedna od opcija je da postojeće opštinske mere za poljoprivredu, koje su u finanijskom smislu niže nego izdvajanja za pojedine lokalne fudbalske klubove, obuhvate i podsticaje za preradu voća i povrća. Nažalost, takva mera je primenjivana samo jednom u proteklih nekoliko godina, a onda je bez opravdanja ukinuta. Predlažem da se definišu mere koje bi podstakle pojedince da pokrenu plantažnu proizvodnju recimo zove, šipka i sličnih kultura.

Proizvodnja dinje je takođe dobar posao, ali mi nemamo zemlju, ovde smo skupo plaćali kupovinu zemljišta. Ljudi oko našeg placa traže nerealno visoku cenu za zemljište.

Jedna od mogućih mera je da opština podstakne korišćenje poljoprivrednog zemljišta, jer ima dosta zaparloženih površina koje ljudi ne koriste.
Žalosno je da u Dimitrovgradu nema nikog ko bi mogao da proizvede 3 tone paprike.

Dakle, ako bi se neko pojavio sa plastenikom za papriku, sa plantažom zove ili šipka, da li bi sa njima sarađivali?

Todor Antov: Da, mi smi spremni da sa njima unapred definišemo otkupnu cenu i garantujemo otkup proizvoda.

This image has an empty alt attribute; its file name is 625-1-1024x683.jpg

Šta se najviše prodaje i kako plasirate proizvode?

Slavica Vasov: Količinski najviše prodajemo ajvar, a najbolja je zarada od sokova. Problem sa prodajom marmelada leži i u činjenici da današnja deca više vole peciva sa čokoladnim kremom, nego sa domaćom marmeladom. Imamo situaciju da neke vrste peciva u našoj pekari radimo i sa čokoladnim kremom i sa marmeladom, ali ima roditelja koji insistiraju da ipak kupe pecivo sa kremom, a ne marmeladom.

This image has an empty alt attribute; its file name is 626-1-1024x683.jpg

Kako bi opisali vaše proizvode i ono što ih izdvaja od ostalih?

Todor Antov: Osnovna prednost je to što su naši proizvodi pasterizovani toplotom i što nema aditiva. Kvalitet sirovina je jako dobar. Važno nam je da sirovina bude u što većoj meri sa ovog područja kako bi mogli da propratimo i proces proizvodnje. U našim proizvodima nema zgušnjivača, hemije, veštačkih aroma i boja. Ima dosta ljudi koji naše proizvode koriste za decu, jer se pokazalo da upotreba soka od zove, kupine i crne ribizle značajno poboljšava krvnu sliku. Jako nam znači kada se jave kupci, među kojima ima i lekara, kažu da su naši proizvodi pomogli njihovoj deci. Ne postoji marketing koji može da zameni pozitivna iskustva ljudi koja se prenose od usta na usta.

This image has an empty alt attribute; its file name is 627-1-1024x683.jpg

Imate i sopstvenu robnu marku, zar ne?

Slavica Vasov: Da, našu robnu marku smo nazvali “Šop lend”. Ove godine smo napravili logo i etiketu kako bi proizvodi sa našeg gazdinstva bili prepoznatljivi.

This image has an empty alt attribute; its file name is 628-1-1024x683.jpg

Kakva je tendencija i raste li nivo prerade od momenta kada ste ovo počeli?

Slavica Vasov: 2016. godine je bila probna proizvodnja. 2017. godine smo proizveli oko 1.600 jedinica, 2018. oko 3.000, a ove godine čak 5.000. Svake godine se duplira proizvodnja. Namera je da dostignemo nivo od 10.000 jedinica godišnje, ali za to je potrebno da proširimo postojeći magacinski prostor, kao i da obezbedimo finansijska sredstva kako bi nabavili neophodne sirovine tokom otkupa tih plodova. Bez obzira što u ovom trenutku nemamo kupca koji bi kupio recimo 3.000 tegli ajvara, verujem da se on može naći kada u ponudi imamo kvalitetne proizvode poput ovih.

Kako upoznajete tržište sa vašim proizvodima?

Slavica Vasov: Važno je da se povremeno rade promocije i organizuju degustacije proizvoda, jer kupac ne može samo gledajući teglu da proceni kakav je kvalitet. Dok čovek ne proba neće se uveriti da li je proizvod vredan ili ne. Puno ima tih proizvoda koji u nazivu sadrže odrednicu „bakin“ i „domaći“. Previše ima onih koji su zloupotrebili ove reči u nazivu, što je izazvalo nepoverenje kod ljudi. Mi sada planiramo da promotivnim aktivnostima privučemo ljude. Početkom novembra imamo promociju proizvoda u Beogradu, u prodavnicama mlekare “Stara planina”.

Ima li Dimitrovgrad tu vrstu kulture ili navike da bira lokalne prehrambene proizvode?

Todor Antov: Naši najveći kupci su ugostiteljski objekti, upravo u Dimitrovgradu. Neki građani takođe, za svoju decu kupuju naše domaće sokove. Jako je važno da se ta kultura u načinu ishrane neguje još od malena, kako bi se deca navikavala na tradicionalne proizvode od voća. Imamo saradnju i sa predškolskom ustanovom koja pokušava da u ishranu dece ubaci proizvode poput naših, ali to ne ide baš najbolje. Sa osnovnom školom nije uspeo pokušaj da uključe ovakve poizvode, iako je najavljena promena načina ishrane dece, odnosno poboljšanje kuhinje.

Slavica Antov: Mi smo jedne godine donirali izvesnu količinu marmelade od breskve Domu za stare, vrtiću i osnovnoj školi da bi naučili decu i starije da u većoj meri koriste ove proizvode, ali šteta je što su od toga ustanove odustale.

Todor Antov: Mogla bi i lokalna samouprava da podstakne te ustanove da u ishrani koriste upravo ovakav tip proizvoda. Ne moraju biti naši, ali da budu proizvedeni na isti način i od kvalitetnih sirovina.

Šta Vam je potrebno za proširenje proizvodnje?

Todor Antov: Osim magacinskog prostora, neophodna nam je peć za pečenje paprike, pošto je sada pečemo u pekarskoj peći u Dimitrovgradu, pa je onda transportujemo ovde. U planu je izgradnja objekta za pečenje. Ta peć košta oko 8.000 eura. Neophodan nam je i objekat za skladištenje sirovina, te smo u planu da dogradimo još jedan.

Slavica Vasov: Jedna od ideja je linija za domaću testeninu, koja bi objekat uposlila 12 meseci. Prerada voća i povrća bi se odvijala tokom sezone, a tokom preostalog peroda proizvodila bi se domaća testenina čime bi uposlilo još ljudi, pogotovu žene koje su ranjivija kategorija na selu u odnosu na muškarce.

Todor Antov: Ovo je jedan primer gde bi opština odgovarajućim merama mogla da pomogne ovakve investicije, tako što bi mi, naprimer, obezbedili platu za novozaposlene, a lokalna samouprava pokrila doprinose. Ukoliko nema ljudi iz sela koje bi uposlili, imamo uslove da organizujemo transport radnika našim vozilima iz Dimitrovgrada.

Slavica Vasov: Jedno od ograničenja je i putna infrastruktura. Pogledajte deonicu puta kroz Radejnu i na izlazu iz ovog sela ka Smilovcima i dalje ka Manastirskim vodenicama. To je ono što odvraća ljude od namere da bilo šta naprave ovde. Koliko je važan put objasniću i na primeru sela Mazgoš gde imam porodično imanje. Ranije sam tamo vrlo retko putovala, ali kako je asfaltiran deo puta, to mi je omogućilo da češće odlazim. Ne razumem kako na nekim deonicama sasvim dobrog puta mogu da postavljaju tzv. glazuru, a ovde imamo deonice koje su u velikoj meri oštećene i koje niko ne održava.

Kako zajednica i selo gleda na vaš poduhvat?

Todor Antov: Kada smo pre nekoliko godina započeli ovu proizvodnju, put ka imanju je bio neprohodan. Mi smo ustupili i deo svoje parcele kako bi se napravio put. Opština je pomogla da se on malo uredi, a pre toga meštani su morali da koriste mnogo duži okolni put. Kupili smo i banderu za osvetljenje koja je tu postavljena, a prošle godine je opština postavila još jednu. To sada izgleda drugačije. Nama je jako bitno da cela zajednica vidi korist od ovoga što radimo, a važno je i da nekoliko porodica ostvaruje dodatne prihode time što nam donosi ubrane plodove. Nikome nismo zabranili da uđe u objekat kako bi nešto naučio od našeg iskustva.

S. Ivanov

Foto: Sergej Ivanov / Slavica Vasov

Ovaj medijski sadržaj je deo projekta “Život na selu – od sela i za selo”, koji sufinansira opština Dimitrovgrad u okviru javnog poziva za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja na jezicima koji su u službenoj upotrebi na teritoriji opštine u 2019. godini.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju izražavaju stavove organa, koji je dodelio sredstva.

The post Poljoprivredno gazdinstvo “Todor Antov”: Kvalitet zasnovan na tradiciji, znanju i prirodnim resursima appeared first on Far.

Vest preuzeta sa portala „Far“