Autor: Boris Starešina

Maki Grbavi

Devetog avgusta dve hiljade devete godine umro je Maki Grbavi. Marijan Kamenović. Retko ko je znao njegovo pravo ime i prezime. Jedan od onih likova koji se podrazumevaju i koga svi znaju, ali samo znaju. Prosio je svud po gradu, onda je išao da prosi i po drugim gradovima, nekoliko puta sam ga video i u Beogradu, na Kalemegdanu.

fotografija – Ivan Mančić

Njegova je deviza bila: ‘Ja nikog ne diram, ja sam miran, ja samo prosim i pevam.’ Bio je veoma bistar, pedeset godina mu je bilo kad je preminuo, ali to je nebitno, Maki Grbavi je jedan od bezvremenih ljudi. Uveren sam, dok je istorije grada Pirota, dotle će se i Maki pamtiti.
Imao je svoje pesme koje je smišljao na licu mesta, i pevao je i pevao je i pevao… I nikoga nije dirao, većina prolaznika nije dirala njega; naprosto je bilo normalno da kad prođeš pored Makija ostaviš neki dinar. Par puta sam prošao pored njega, bio je sav u krvi. Neke dileje ga šutirale, razbili ga. Makija, koji samo kleči, peva i ne gleda ni u koga. Pevao je i dalje, dok mu se krv slivala iz usta. Bilo je i dileja koji su ga pljuvali i šikanirali na najprizemnije moguće načine, osetili se iz nekog razloga nadmoćnim nad Makijem Grbavim, iako je on video više sveta od svih njih zajedno. ‘Ja nikoga ne diram, ja samo pevam…’
Prisećam se, bilo mi je možda devet, najviše deset godina, pored Gradskog fudbalskog stadiona postavili autodrom. Pored autodroma šatre s fliperima i video igricama… ‘Bato, bato, možeš li nešto da mi objasniš?’, čujem nečiji glas iza sebe, Maki, upiljio se u mene, to je bio moj prvi direktni susret s njim. ‘Da li mogu da te zamolim da mi ovih pet po dva dinara zameniš za jednu od deset?’ Imao sam desetku, Alija Sirotanović, dao mu je, on meni dao pet kovanih dvodinarki, onda se zagledao u Aliju. ‘Bato, bato, možeš li da mi objasniš zašto se on tako smeje?’ Zagledamo se i Maki i ja u Sirotanovića, baš se skoncentrišemo, ćutimo, Maki počne da me gleda, kažem mu: ‘Ne znam, Maki.’
Prošle godine prelazim most preko Nišave, Maki se ugnezdio na mostu. ‘Bato, bato, je l’ mogu nešto da te pitam?’ Ja već sav samosvestan, uskurčen i pun sebe, takođe se sećam one epizode sa autodroma od pre 20 i nešto godina… I žurim, u punom sam spidu, kasnim ali Makija ne mogu da odbijem. ‘Kaži, Maki, ali brzo.’
‘Bato, bato, šta je to advokat?’
Dođavola sad, šta je advokat, kako da mu na mostu definišem advokata, nikada o tome nisam ni razmišljao.
‘To je, Maki, čovek koji brani drugog čoveka za kog se sumnja da je zbog nečega kriv’, kažem mu.
‘A zašto se on time bavi? Meni to nije jasno, bato. Molim te, objasni mi.’
Matirao me u dva poteza. Nisam uspeo da mu objasnim. Ni advokata, ni nasmejanog Aliju Sirotanovića sa nekadašnje desetodinarke.

Maki Grbavi je bio rođen kao zdravo i pravo dete. Onda su ga nešto mnogo razbili, onda je dobio tu grbu na leđima. Mnogi se kurče kako nose nekakav svoj krst na leđima, ni ja nisam imun od takvih sranja. Maki je imao svoju grbu. Valjda mu je ta grba pritiskala pluća, pritiskala i pritiskala. Preminuo je u bolnici. Do poslednjeg dana je pevao i nikoga nije dirao. Marijan Kamenović – Maki Grbavi.
I da, sećam se, bilo mi je možda 12 godina, dolaze mi nana i deda iz Beograda u Pirot, vozom, radujem im se kao kučence, nana me izljubi na železničkoj stanici Pirot, odmah zatim me pita: ‘A ko je onaj jedan, malko je grbav, bio je s nama u kupeu i sve vreme nam pevao? I smejali smo se od Beograda do Pirota, i on nam je pričao gde je sve bio.’
Maki, neka ti je laka zemlja.


 

Jednu od poslednjih fotografija Makija napravio je poznati fotograf Ivan Mančić, osnivač Foto kluba Fokus iz Pirota, koji se trenutno bavi video produkcijom u Nišu, gde živi.

Pošten prosjak sa umetničkom dušom

 

 

Vest preuzeta sa portala „Pirotske Vesti“